“Praksa dovodi do savršenstva”. U borilačkim sportovima postoji konstantno ponavljanje određenih kretanja i tehnika, sa naglaskom na detalje i ritam. Deca uče da sa puno strpljenja i rada stižu do svog cilja.

Kako deca postaju sve veštija, njihovo samopouzdanje raste. Ovo se odmah oseti i u ostalim aspektima njihovog života.

Kod deteta od samog početka stvara navika poštovanja partnera i protivnika. Decu učimo da džudo veštine smeju primenjivati samo na treningu i na takmičenjima. Tako ona vremenom nauče da se obuzdavaju i preziru nasilje.

Da bi se primenila adekvatna tehnika bacanja, svi pokreti moraju delovati usklađeno u povezanom nizu pokreta kako bi protivnik bio savladan. Sve ovo zahteva veoma visok nivo koordinacije pokreta, a džudo je za razvoj koordinacije u samom vrhu među svim sportovima.

Džudo se prvi put na olimpijskim igrama pojavljuje 1964. godine u Tokiju, ali u zvanični program nije uključen sve do Minhena 1972, dok je ženski džudo uključen u program takmičenja tek 1992. godine u Barseloni.

Džudo je sport u kome vladaju ista pravila u svakoj zemlji. Internacionalna džudo federacija propisala je pravila koja se poštuju u svim nacionalnim savezima.

Kada govorimo o uzrasnim kategorijama, možemo reći da džudo kao veština ne poznaje starosne granice. Treniraju ga deca od predškolskog uzrasta pa sve do veterana, starosti i preko sedamdeset godina.